Kompleksnost jednostavnosti

Bio jednom jedan dečak i zvao se Đole.Đole nikada nije imao prijatelje.Nije to bilo zbog toga što je stidljiv ili nedruželjubiv.Ne,bilo je to zbog toga što je bio od onih ljudi koji izazivaju nelagodu svom sagovorniku,i to pomoću svojih ciničnih i izopačenih pogleda na svet.Čudno je to,pomislićete,za jedno dete-da bude oličenje tih rđavih osobina,i ukoliko je zaista tako,to mora biti,mislite vi,omaška njegovih roditelja.Stvar je u tome što se naš nesrećni Đole rodio s greškom-greškom koju je bilo nemoguće ispraviti.Primetila sam ja još davno,kada sam se prvi put susrela sa tim prasećim plavim okicama,da sijaju od neobuzdane zlobe,oholosti i perfidnosti.Da,Đoleta je volela samo njegova draga mama.On je,avaj,bio vrlo nesrećan zbog toga.Njegovu čovečnost naime nije nimalo ohrabrilo izopštavanje od društva.To ga je samo nateralo da se još dublje povuče u sebe.Hranio je svoju zlobu besom,i onemogućen izolacijom da spozna stvari kao što su ljubav,moral i čovečnost,samo je podupirao svoje rđave navike,koje ubryo postaše njegove jedine osobine.Izrastao je u lukavog,podmuklog i zlog mladića,bezosećajnog i glupog osobenjaka.Eh,čime li sam ja zslužila da se zaljubim u tog jadnika?Od početka je bilo osuđeno na propast-ja,pametna i ljubazna,i on-neprijatni čudak.Mora biti da me je privukla upravo ta njegova nastranost,koju sam ja protumačila kao tajanstvenost.Ko ne voli misterije?Iz dana u dan,tonula sam u njegove plave oči sve dublje i dublje,posmatrala ga stalno i mislila o njemu.Međutim,bila sam nemoćna da stupim u razgovor s njim.Bio je tako ćutljiv i nepristupačan,a ja stidljiva i sputana.Uspavljivala sam se razmišljajući o njemu,stvarajući u mislima bezbroj priča u kojima smo on i ja bili glavni junaci.Problem je bio u tome što on u mojim maštarijama nije bio ćutljivi,tunjavi dečko.Ne,on je bio prelepi rečiti momak,koji je svojim duhom i kavaljerstvom ostavljao bez daha.Razgovarali smo u mojim snovima satima.On me je zasmejavao,ohrabrivao i inspirisao.nijedna osoba me nije tako dobro razumela kao on.Iz dana u dan bila sam sve više omađijana njegovim bićem.Jedva sam čekala sledeću subotu,kad bismo zajedno pohađali časove nemačkog jezika.A tamo-ne bih ni reči prozborila sa njim,samo bih ga kradomice posmatrala i u mislima produžavala naše beskrajne razgovore.U tome je bila fatalna greška-zaljubila sam se u osobu za koju sam umislila da je on.I sve to izazvano nepoznavanjem otelotvorenja moje mašte.Oduvek sam bila osoba koja je teško razgraničavala javu i maštu-dozvolila sam sebi da se zaljubim,znajući negde u podsvesti da činim neverovatnu grešku.Jednom sam skupila hrabrosti i pozvala ga u bioskop-samo on, ja i moja najbolja drugarica Maša.I tada,kada sam konačno imala priliku da nastavim onaj beskrajni razgovor ovde,na javi,jednostavno nisam mogla.On je bio ravnodušan,dosadan i priglup.Nismo imali ni približno slična interesovanja,bio je nemaštovit i prizeman.Kao da mi je sudbina sama ukazivala da je ovo očajnički pogrešan potez,karte za film u sest bile su prodate,a sledeći,koji je imao tehničke greške,počinjao je u deset i petnaest.Znala sam da me roditelji neće pustiti, do kuće nazad bilo  mi je potrebno sat vremena,a film je trajao tri sata.Svejedno,ne usudivši se da mu to i kažem,uzela sam kartu.Zamislite,bilo me je sramota od onog što bi moj divni princ pun razumevanja i ljubavi mogao reći.Umesto toga,rekla sam da mi nije dobro,otrčala u toalet i preklinjala mamu preko telefona da me pusti na kasnu projekciju.Plakala sam neutešno,dok mi je izbezumljena maša brisala gorke suze i tešila me.Vratile smo se Đoletu i rekle hrabro o čemu se radi.Napravio je facu kao da smo mi neke jadne dosadnjakovićke i frknuo.da,ja mu se izbezumljena izvinjavam,a on frkće na mene kao da je sve moja krivica.Sledećih sat vremena šetali smo se po tržnom centru i bilo je to najdosadnijih šezdeset minuta u mom životu.Prosto zapanjujuće kako dva bića istih godina i suprotnog pola imaju tako malo zajedničkih stvari koje ih vezuje.I posle tog užasnog izlaska umalo sam shvatila das mi nismo jedno za drugo.Umalo.Posle par dana vratila sam se svom sanjarenju.Neozbiljna zaljubljenost pretvorila se u opsesiju.Sve je počelo od kako sam saznala gde živi.Prvo sam njegovu ulicu posećivala iz dosade,da bi se malo razonodila.Dolazila sam sa Mašom i mi bi se zabavljale i smejale.Međutim,posle,kada je to njoj dosadilo,počela sam da ga obilazim sve češće i češće.Stajala bih pred njegovim vratima dvadesetak minuta,pogađala bih koji je njegov prozor,i gledala kako se senke iza istog pomeraju,.Uskoro sam počela da dolazim svaki dan posle škole.Bilo je to moje utočište,moja razonoda.Pre tih ,,poseta" bih se ,svakako,jako doterala,opsednuta mogućnošću da ga sretnem.Međutim,pomerili su autobusku stanicu koja je stajala ispred njegove kuće i bila mi savršeni paravan pre nego što sam stigla i jednom d ga vidim.bila sam uporna.Pešačila sam od stanice do njegove kuće.Morala sam da ga vidim.Nisam želela da pričam sa njim.Samo da mu se divim iz daljine,kao kakvom umwetničkom delu.Da analiziram njegovo savršenstvoi s razdaljine.Ubrzo sam na fejsbuku videla vest koja me je dotukla.Djole je našao devojku.Neku malu,neukusno našminkanu debeljucu.Ulazila sam na njen profil svakodnevno,i pratila svaku njenu aktivnost.U jednoj mojoj ,,poseti"njefovoj ulici,ona je čak prošla pored mene.Nisam mogla verovati da mi je ta neugledna,debela devojka,koja krivi noge ka unutra da bi izgledale mršavije,i puši iza škole,konkurencija.Ona me je u prolazu ošinula pogledom,dok sam ja stajala kao u transu i posmatrala je kako se udaljava.Gotovo je,odlučila sam.Opsesija mora da prestane.Radovala sam se susretu sa Mašom koji je sledio.Otkako smo krenule u različite srednje škole,viđale smo se mnogo ređe.Slušale smo muziku,pričale i gledale filmove.Zabavljale smo se kao nikada.Odlučile smo da odemo na Mašin Skajp koji nikada ne  koristi.Na obostrano zaprepašćenje,otkrile smo da Đole ima skajp isto!Odmah smo mu se javile,predstavljajući se kao devojka kojoj se on svidja  i koja mora da ostane anonimna,jer se plaši reakcije.Ceo dan smo se dopisivali-on nas je ubedjivao da kažemo ko smo,da će sve biti u redu,da nema potrebe za tremom.Maša mi je čak predložila da mu stvarno kažem ko sam.Rekla je da nemam šta da izgubim i bila je u pravu.Ja sam,pored toga što sam bila sputana prirodnom neugodnošću da uradim tako nešto,zapravo bila i uplašena šta bi oglo biti posle.Čak bih i više volela da me odbije nego da mi prizna naklonost,jer znala sam da su moja osećanja prema njemu zasnovana na mojoj mašti samo.Naposletku,setila sma se da napišem da on svejedno ima devojku.Možete li da zamislite šta mi je rekao na to?Rekao je da je to neuzvesno,da se svadjaju stalno i da ,,ko zna šta će im biti".Možete li da zamislite da vaš sopstveni dečko potpunoj neznanki koja je zaljubljena u njega priča kako je sa vama gotovo?Bukvalno već traži rezervu u slučaju da raskinete!Ja tada nisam bila u sposobnosti da uvidim ljigavost njegovih reči,pa sam ga ,ushićena.zamolila da pogadja.Prvo mi je naveo devojku po imenu milica milić,i jasno mi stavio do znanja da ukoliko sam ona,od toga nema ništa.Ona je,po njegovim rečima,debela i bezobrazna devojka.Potom je odmah naveo moje ime i prezime.Obeznanila sam se od šoka.Tresla sam se u iščekivanju i slatkoj strepnji.A onda,na svoj užas,pročitala sledeći red.Tvrdio je kako sam isuviše visoka,dve godine starija od njega,i kako nisam,,nešto lepa".Ne znam da li me je više povredilo to što ne zna ni da smo isto godište ili što mu nisam lepa.Ovo drugo je ,razume se,predstavljalo otrovan ugriz mom samoljublju i prirodnoj taštini.Prvo sam drhtala u neverici,i naposletku briznula u pravi,bebeći plač,tako da me je Maša zabrinuto grlila i neuspešno pokušala da me umiri.Niko to nije mogao da učini sem moje sestre,koju sam odmah pozvala i jecajući joj sve ispričala.Sve što mi je rekla umirilo me je i dovelo do spoznaje njegovog patetičnog,bednog bića.uvidela sam plitkost te sirote,mlohave svinje.Taj bedni brabonjak nije bio dostojan mog pogleda,a kamoli naklonosti.Kada mi je,desetak dana kasnije,poslao poruku na skajp da je raskinuo sa devojkom,odgovorila sam mu jednom ne baš pristojnom rečku,koju inače ne koristim.Ali znate,htela sam da makar jedanput govorim njegovim jezikom,samo da bih bila sigurna da je razumeo.I evo,posle čitavoh ovog dogadjaja,cenim sebe mnogo više nego ranije,valjda sam se uporedila sa istinskim bednikom,i imam mnooogo više kriterijume.Neću ponovo ići ispod svog nivoa.O osveti sam,priznajem,razmišljala,ali vrlo kratko.Najzad,on ne zaslužuje i sekund mog vremena i ni mrvicu pažnje,a i potpuno mi je svejedno.Čudesan je taj svet od izmišljene jave.